Advertisements

Dzoni moj pas

Dzoni je stigao u nasu kucu jedne srede. Mala crna lopta, sa belom „leptir masnom”, bistrim umiljatim ocima i repom kojim je neprestano mahao. Sa njim smo dobili i poduzi rodoslov, prepun vaznih imena iz kuceceg sveta medju kojima se nalazi cak i jedan prvak sveta, kada je rec o americkim staford terijerima. U istom paketu je stigla, a da tada toga jos nismo bili svesni, i jedna predrasuda uvijena u razne legende o tome da su to najopakiji psi na kugli zemaljskoj, sve odreda razbojnici na cetiri noge koji samo  cekaju da nekog, obicno bespmocnog, zaskoce, ujedu ili bar na smrt preplase. Da je tako odmah je potvrdio neumorno jureci jednu bubasvabu na terasi i skacuci za musicom (ni danas ne moze da odoli musicama kada mu lete ispred nosa i stalno im ugrozava prava). Da bismo nekako rodoslov, prepun stranih imena, odomacili resili smo da silnim stranim imenima dodamo jedno nase, za tu priliku odabrali smo ime ovdasnje ale i bauka – Bas celika. Sigurno znate rec je o domacem mitoloskom bicu, za koje se veruje da svoju snagu crpi iz vode. Dobro, kada je rec o Dzoniju on bas i ne obozava vodu, osobito kada treba da se kupa, ali inace neustrasivo juri u reku ne bi li zaplivao. Uopste, on je sav neustrasiv, ali kako je rastao otkrli smo i da ume da prede. Bas kao kakva macka, kada se sklupca pored nekog od ukucana, ili mu spusti glavu u krilo i prepusti se beskrajnom ceskanju. Ko bi rekao da bi jedan „opasan pas sa poternice” mogao sebi da dozvoli ovakvu slabost? Vec je tri godine sa nama a ne prestaje da nas iznenadjuje. U medjuvremenu naucio je puno stvari. Odlicno prepoznaje sve reci koje imaju bilo kakvu vezu sa hranom i odlicno razume sve komande koje treba da poslusa, ako ga na kraju ceka nagrada. Sto je rekao drug Lenjin uciti, uciti i samo uciti, pa ma o kome da je rec. On je taj, ne Lenjin vec Dzoni, koji svakog jutra ide od ukucana do ukucana da ga pozdravi, nikad mrzovoljan, uvek spreman da podeli, kako se to danas moderno kaze, pozitivnu energiju.